Nije to crvena, to je krv! nastaje kao istraživanje mogućnosti prevođenja revolucionarne poezije u izvedbeni gest. Po sopstvenim rečima, Komelj se u knjizi bavi prelomom koji je partizanski pokret uzrokovao u umetnosti u procesu oblikovanja kolektivne subjektivnosti, prelomom koji je otvorio prazan prostor u kojem će se u bliskoj budućnosti sresti “ništa” i “sve” o kojima peva i Internacionala. Još jedna, teorijska crvena nit ove predstave i našeg bavljenja partizanskom umetnošću uopšte, je temeljna studija Miklavža Komelja Kako misliti partizansko umetnost. Tako su umetničko stvaralaštvo, revolucija i borba neraskidivo vezani u stihovima Pope, Kajuha, Župančiča i drugih, i to je “crvena nit” koja prošiva i oblikuje tekst predstave. Ona nije zamena za borbu ili zamena za politiku, ona ne služi nekoj ideji, već je njen neodvojivi deo.

Pesnici svojim stihovima samorefleksivno i precizno pozicioniraju umetnost u područje borbe. Rame uz rame kao partizani se bore avangardni umetnici i narod koji se uz pisanje poezije opismenjuje – i ta činjenica partizansku poeziju zauvek pozicionira izvan uskih rasprava o autonomiji ili političnosti umetnosti. Stihovi beleže muke i borbe ali i postaju planovi novog sveta, podstrek da se uvek ide dalje, da se iz nemogućeg stvara moguće, iz kapitulirane i okupirane zemlje – slobodna. Poezija je pogodna za gerilske uslove jer se lako zapisuje a lako i distribuira: nije potrebno ništa osim jasne vizije novog sveta i kristalisanja, prevođenja jezika u ritam, u vreme. Nematerijalna, namenjena izvedbi – koja ne postoji bez društvenog i kolektivnog trenutka – poezija nastaje u Narodno oslobodilačkoj borbi u gerilskim uslovima ratovanja kao jedan od brojnih umetničkih oblika: grafike, stripovi, predstave pa čak i koreografije, kao ravnopravni oblik borbe. Predstava Nije to crvena, to je krv! uspostavlja veze između jugoslovenske komunističke, revolucionarne i partizanske poezije i performansa – umetničke prakse vezane za trenutak izvedbe, večito sadašnje vreme.

Partizanske pesme tekst